Mi smo novi talas srpske politike.
Mi smo Istina.
Većina naših izjava ima više nivoa razumevanja, pa tako i ove.
Novi talas se u domaćoj muzici pojavio u osamdesetim godinama, u doba kada smo živeli sistem koji se DOGODIO. Dakle, sve je bilo ideološki završeno, proleteri su u ratu izvršili revoluciju, AVNOJ je poništio sve dekadentne buržoaske tendencije i nastalo je nešto novo, što nije imalo, niti smelo imati alternativu. Oni koji su došli posle njih nisu smeli da misle, trebalo je samo da žive blagodeti zlatnog doba koje su nam ostavili i da ne pitaju i ne talasaju previše.
Sistem je bio postavljen kao nekakvo zlatno doba koje se postepeno uspostavlja i gde je sve već definisano i krajnje određeno. Mi smo živeli imitaciju života naših prethodnika, recimo, na pionirskoj ceremoniji koja je imala gotovo religijski karakter, dobijali smo plave kape koje su bile kopije partizanskih, dobijali smo crvene marame za koje bi nam rekli da simbolišu krv palih radnika i partizana, kao i tajno značenje same reči pionir (P – pošten, I – iskren, O – odan, N – napredan, I – istrajan i R – radan). Celo društvo i država, bili su ideološki ritualizovani, sve je bilo uređeno, u tom društvu nije smelo biti kreativnosti pošto je sve već bilo završeno. A savršenstvo ne može da ima alternativu. U takvom ambijentu sveopšte dosade, kada mladi nisu ni znali, niti želeli da znaju ko su članovi rotirajućeg predsedništva, pojavio se novi talas kao muzička i estetska alternativa. Jednostavno, neko se usudio da misli drugačije.
Danas smo u sistemu koji takođe nema alternativu. Društvo, koje je iz zimskog sna, ušuškanog u utopiju zlatnog doba probudila noćna mora probuđenog nacionalizma i rata, prešlo je u društvo u kom nam se nudi lažna sreća kupovine novih modela mobilnih telefona, obogaćenih novim tehničkim mogućnostima, koje nam verovatno nikad neće ni biti potrebne.
Danas mislimo da smo srećniji zato što jedemo hranu “dorađenu” pojačivačima ukusa koji nas navode da je tražimo sve više i više, iako nismo ni gladni. Današnji sistem nas naginje ka idealu da vredimo samo onoliko koliko možemo da potrošimo i nekom napravimo profit. Taj sistem deluje manje dosadan, jer je zašećeren rijaliti programima uz pomoć kojih nas drže hipnotisane i zaglupljene, stoga ni nemamo vremena za dosadu. Život je postao skup i mora se raditi da se zaradi. Ako dete nema odgovarajući model telefona ili patika, druga deca neće hteti da se druže sa njim, ili će ga čak i verbalno i fizički maltretirati. Da bi mogli da obezbede novac za sve skuplji život, roditelji često moraju da rade i po dva posla. Radi se subotom i nedeljom, a neretko neko ima samo dva dana mesečno slobodna. Roditelji nemaju vremena da ga provode sa svojom decom i ona su prepuštena brzoj hrani, ulici i igraonicama. Ideja o sreći zbog novog automobila i nije puno održiva, ako dete zbog nezdrave hrane i života ima loše zdravlje, ili ako ga u igraonici zavrbuju da diluje i koristi drogu.
Mi hoćemo srećno društvo. Da bi došli do toga, zaposleni moraju dobro da zarađuju, s tim da rade manje, osam sati dnevno, pet dana u nedelji i da imaju slobodne vikende. Sve preko toga mora da bude dobrovoljno i da se višestruko više plaća. Kako da dobro zarađuju?
Kada su Stiva Džobsa pitali kako je uspeo, rekao je da je to bilo zato što je samo mislio drugačije. Mi mislimo drugačije, imamo i ekonomska rešenja zasnovana na cikličnoj ekonomiji koja mogu da donesu ekonomski boljitak, kao i strategiju da ih sprovedemo u delo. O tome ćemo polako informisati javnost u narednom periodu. Uspavano društvo osamdesetih je prodrmao muzički novi talas.
Mi smo politički novi talas koji će probuditi ovo društvo koje je zombirano. Mi smo Istina, a Istina oslobađa. Pravimo srećnu Srbiju koja će biti slobodna. Mi to želimo, vi to želite i zato ste vi sa nama i zajedno ćemo uspeti, da istina pobedi i vrati osmehe na lice u Srbiji.
Božidar Mićić
