Ми смо нови талас српске политике.
Ми смо Истина.
Већина наших изјава има више нивоа разумевања, па тако и ове.
Нови талас се у домаћој музици појавио у осамдесетим годинама, у доба када смо живели систем који се ДОГОДИО. Дакле, све је било идеолошки завршено, пролетери су у рату извршили револуцију, АВНОЈ је поништио све декадентне буржоаске тенденције и настало је нешто ново, што није имало, нити смело имати алтернативу. Они који су дошли после њих нису смели да мисле, требало је само да живе благодети златног доба које су нам оставили и да не питају и не таласају превише.
Систем је био постављен као некакво златно доба које се постепено успоставља и где је све већ дефинисано и крајње одређено. Ми смо живели имитацију живота наших претходника, рецимо, на пионирској церемонији која је имала готово религијски карактер, добијали смо плаве капе које су биле копије партизанских, добијали смо црвене мараме за које би нам рекли да симболишу крв палих радника и партизана, као и тајно значење саме речи пионир (П – поштен, И – искрен, О – одан, Н – напредан, И – истрајан и Р – радан). Цело друштво и држава, били су идеолошки ритуализовани, све је било уређено, у том друштву није смело бити креативности пошто је све већ било завршено. А савршенство не може да има алтернативу. У таквом амбијенту свеопште досаде, када млади нису ни знали, нити желели да знају ко су чланови ротирајућег председништва, појавио се нови талас као музичка и естетска алтернатива. Једноставно, неко се усудио да мисли другачије.
Данас смо у систему који такође нема алтернативу. Друштво, које је из зимског сна, ушушканог у утопију златног доба пробудила ноћна мора пробуђеног национализма и рата, прешло је у друштво у ком нам се нуди лажна срећа куповине нових модела мобилних телефона, обогаћених новим техничким могућностима, које нам вероватно никад неће ни бити потребне.
Данас мислимо да смо срећнији зато што једемо храну “дорађену” појачивачима укуса који нас наводе да је тражимо све више и више, иако нисмо ни гладни. Данашњи систем нас нагиње ка идеалу да вредимо само онолико колико можемо да потрошимо и неком направимо профит. Тај систем делује мање досадан, јер је зашећерен ријалити програмима уз помоћ којих нас држе хипнотисане и заглупљене, стога ни немамо времена за досаду. Живот је постао скуп и мора се радити да се заради. Ако дете нема одговарајући модел телефона или патика, друга деца неће хтети да се друже са њим, или ће га чак и вербално и физички малтретирати. Да би могли да обезбеде новац за све скупљи живот, родитељи често морају да раде и по два посла. Ради се суботом и недељом, а неретко неко има само два дана месечно слободна. Родитељи немају времена да га проводе са својом децом и она су препуштена брзој храни, улици и играоницама. Идеја о срећи због новог аутомобила и није пуно одржива, ако дете због нездраве хране и живота има лоше здравље, или ако га у играоници заврбују да дилује и користи дрогу.
Ми хоћемо срећно друштво. Да би дошли до тога, запослени морају добро да зарађују, с тим да раде мање, осам сати дневно, пет дана у недељи и да имају слободне викенде. Све преко тога мора да буде добровољно и да се вишеструко више плаћа. Како да добро зарађују?
Када су Стива Џобса питали како је успео, рекао је да је то било зато што је само мислио другачије. Ми мислимо другачије, имамо и економска решења заснована на цикличној економији која могу да донесу економски бољитак, као и стратегију да их спроведемо у дело. О томе ћемо полако информисати јавност у наредном периоду. Успавано друштво осамдесетих је продрмао музички нови талас.
Ми смо политички нови талас који ће пробудити ово друштво које је зомбирано. Ми смо Истина, а Истина ослобађа. Правимо срећну Србију која ће бити слободна. Ми то желимо, ви то желите и зато сте ви са нама и заједно ћемо успети, да истина победи и врати осмехе на лице у Србији.
Божидар Мићић
