Ideja – reforme

Zdravstveni sistem treba da bude stub sigurnosti svakog građanina.

U Srbiji, međutim, stvarnost pokazuje drugačiju sliku, a to su dugi redovi, čekanje koje traje mesecima ili godinama i osećaj da pravo na lečenje često zavisi od novca ili veze.

Ova reforma podrazumeva i jasno razdvajanje državnog i privatnog zdravstva kako bi lekari bili potpuno posvećeni jednom sistemu i kako ne bi postojao sukob interesa.

Problem nije nepostojanje sistema, već način na koji on funkcioniše.

Zašto govorimo o reformi zdravstva?

Ideja reforme ne polazi od kritike radi kritike, već od realnosti koju građani svakodnevno žive.

Zdravstvena zaštita formalno postoji, ali u praksi:

• pregledi se čekaju predugo;
• pacijenti odlaze kod privatnika jer nemaju vremena da čekaju;
• cene lekova opterećuju najugroženije;
• građani preskaču terapiju jer nemaju novca;
• lekari su zatrpani administracijom umesto da leče.

Kao i kod drugih sistema, problem ne nestaje ignorisanjem, ignorisanje ga samo produbljuje.

Šta je suština ideje?

Suština je jednostavna: zdravstvo mora da bude dostupno, funkcionalno i pravedno.

Uređen sistem podrazumeva:

• dostupno lečenje bez dugog čekanja;
• jasnu granicu između javnog i privatnog sektora;
• kontrolisane i pristupačne cene lekova;
• simboličnu participaciju od najviše 100 dinara po jednom receptu za lek;
• zaštitu najugroženijih (penzioneri, hronični bolesnici, deca).

Time se vraća poverenje u sistem koji treba da služi ljudima.

Šta bi to promenilo u praksi?

Reforma bi donela konkretne promene:

• smanjenje lista čekanja i brži pristup lekaru;
• povećanje poverenja građana;
• rasterećenje lekara od administracije;
• onemogućavanje da medicinski radnici zaposleni u državnom zdravstvu rade i u privatnom;
• manju potrebu za odlaskom u privatne ordinacije;
• niže troškove lečenja za građane;
• sigurnost da niko ne ostaje bez terapije zbog novca;
• bolju kontrolu sistema kroz elektronsku evidenciju.

Najvažnije, građani bi dobili ono što im pripada, zdravstvenu zaštitu bez straha i neizvesnosti.

Ključna mera: lek mora biti lako dostupan svima

Jedan od osnovnih principa reforme je jasan: lek na recept ne sme koštati više od 100 dinara.

To znači:

• građanin plaća samo simboličan deo (participaciju do 100 dinara);
• država pokriva ostatak cene;
• da prioritet imaju hronični bolesnici, penzioneri i deca;
• nakon stabilizacije sistema mera bi važila za sve građane;
• svaki recept ulazi u elektronski sistem radi kontrole i transparentnosti;
• uz kontrolu cena lekova i elektronski sistem, potrebno je i sprečiti prelivanje pacijenata iz državnih ustanova u privatne ordinacije istih lekara.

Rezultat:

• niko ne preskače terapiju zbog novca;
• manje komplikacija i hospitalizacija;
• više novca ostaje građanima za život;
• sistem postaje pravedniji i održiviji.

Zaključak

Reforma zdravstva nije pitanje politike, već osnovnog ljudskog prava.

Zdravstveni sistem može biti pravedan tek kada javno i privatno zdravstvo budu jasno odvojeni, bez mogućnosti paralelnog rada u oba sektora.

Društvo u kojem je zdravlje privilegija gubi svoju humanost.

Izbor nije između skupog i jeftinog sistema, već između nefunkcionalnog sistema i onog koji štiti svakog građanina.

Zdravstvo mora ponovo postati prioritet.