Ideja – društva koje brine o životinjama

Odnos prema životinjama mnogo govori o društvu u kojem živimo. Način na koji se odnosimo prema onima koji zavise od naše brige pokazuje stepen naše odgovornosti, solidarnosti i empatije.

Kada vlasnik mora da bira između posla i života svog ljubimca, između obaveze prema poslodavcu i trenutka u kojem je životinji potrebna pomoć, tada to više nije samo lični problem pojedinca, već pokazatelj šireg sistemskog propusta. Briga o životinji ne sme biti kažnjiva, niti čovek treba da bude stavljen u situaciju da bira između osnovne egzistencijalne sigurnosti i odgovornosti prema biću koje mu je povereno.

Ljubimci nisu samo imovina ili obaveza, za mnoge ljude oni su članovi porodice, izvor podrške, bliskosti i svakodnevne emocionalne povezanosti. Kada se životinja razboli, povredi ili joj je potrebna hitna nega, iza tog trenutka ne stoji samo veterinarski problem, već i osećaj straha, brige i odgovornosti osobe koja o njoj vodi računa.

Društvo koje razume vrednost brige ne posmatra empatiju kao slabost, već kao snagu društva. Kao što štitimo vreme posvećeno deci, starijima i članovima porodice, tako treba da prepoznamo i odgovornost prema životinjama koje zavise od čoveka. Omogućavanje razumnih uslova za brigu o ljubimcima nije privilegija, već deo izgradnje humanijeg sistema u kojem se odgovornost i saosećanje ne kažnjavaju.

Zaštita životinja zato nije samo pitanje odnosa prema životinjama, već i pitanje kakvo društvo želimo da budemo, društvo u kojem se briga, nežnost i odgovornost prepoznaju kao vrednosti koje treba podržati.

Zašto govorimo o ovom problemu?

Ideja ne polazi od emocija, već od realnih posledica.

Danas:

• vlasnici nemaju pravo na bolovanje kada je ljubimcu potrebna hitna nega;
• vlasnici rizikuju otkaz da bi spasili život ljubimca;
• veliki broj životinja završava na ulici;
• ne postoji podrška ili pomoć za lečenje kućnih ljubimaca, zbog čega troškovi veterinarske zaštite često predstavljaju veliko opterećenje za vlasnike;
• ne postoji dovoljno odgovarajućih prihvatilišta koja bi rešavala ovaj problem;
• troškovi posledica (ujedi, azili, intervencije) padaju na sve građane;
• zakoni postoje, ali se ne primenjuju dosledno.

Kada sistem ne prepoznaje odgovornost, posledice postaju društveni problem.

Šta je suština ideje?

Suština je jednostavna: odgovorno društvo štiti i ljude i životinje.

Uređen sistem podrazumeva:

• pravo na kratkotrajno bolovanje za hitnu negu ljubimca;
• jasna i jednostavna pravila bez zloupotrebe;
• finansijsku i logističku podršku za lečenje kućnih ljubimaca;
• zaštitu zaposlenih od kazni ili otkaza;
• obaveznu odgovornost vlasnika;
• mehanizme za udomljavanje već napuštenih pasa i onemogućavanje izbacivanja novih pasa na ulice;
• doslednu primenu zakona.

Briga o životinji nije slabost. Suprotno od toga, to je odgovornost.

Šta bi to promenilo u praksi?

Uvođenje ovakvog sistema donosi:

• manje napuštenih životinja;
• odgovornije vlasništvo;
• manji pritisak na postojeća prihvatilišta i azile;
• smanjenje troškova na koje danas ide novac iz budžeta;
• humaniji odnos društva prema životinjama.

Najvažnije, prestaje situacija u kojoj ljudi biraju između posla i osnovne ljudskosti.

Ključne mere

Da bi sistem funkcionisao, potrebna su jasna pravila:

• insistiranje na odgovornom vlasništvu;
• otvaranje novih prihvatilišta koja bi bila prilagođena udomljavanju, a ne trajnom boravku pasa;
• pravo na jedan do tri dana bolovanja za hitnu veterinarsku negu;
• odsustvo uz potvrdu veterinara;
• sistemska pomoć za lečenje kućnih ljubimaca;
• jednostavna administrativna procedura;
• zaštita zaposlenih od sankcija.

Šire sistemske mere:

• obavezno čipovanje i registracija ljubimaca;
• kontrola razmnožavanja i sprečavanje napuštanja;
• pooštravanje kazni za zlostavljanje životinja;
• dosledna primena zakona bez izuzetaka.

Ovo nije traženje privilegija, ovo je traženje uređenog društva.

Zaključak

Društvo koje ne štiti životinje, ne štiti ni svoje ljude.

Odgovornost prema slabijima pokazuje stvarnu snagu jednog sistema.
Ignorisanje problema vodi većim troškovima, većim rizicima i manjoj bezbednosti za sve.

Izbor nije između emocije i racionalnosti.
Izbor je između neuređenog sistema i društva koje zna šta znači odgovornost.