Vreme je za nultu toleranciju!

Nasilje je ozbiljan problem jednog društva. Strategija za iskorenjivanje nasilja je poduhvat koji zahteva veliku stručnost, uključenost svih relevantnih subjekata i potpunu odlučnost za nultu tačku tolerancije na nasilje.

Mi ne okrećemo glavu od toga i ne pravimo kompromise, već insistiramo pre svega na preventivi, na programima podrške za sve koji su proživeli i preživeli neki vid nasilja, ali i na oštrim kaznama kao leku za ovu društvenu bolest. Svaki građanin ima ista prava i potrebno je da bude isto zaštićen od nasilja, a oni koji to pokušaju moraju biti sistemski onemogućeni. Zakon mora isto da važi za sve i mora biti neumoljiv prema onima koji se odluče na nasilje. Zato za nasilnike tražimo oštre finansijske i zatvorske kazne, ali represija nije jedina mera kojom se ovo rešava. Deo naše strategije je i obavezan i sudski propisan terapeutski rad sa nasilnicima i zato tražimo otvaranje centara za rehabilitaciju nasilnika.

Neophodno je i temeljno preispitati rad institucija poput Centra za socijalni rad koji su jedna od najbitnijih institucija u prevenciji nasilja i osigurati da se pravilno primenjuju sudski propisi. Svaki slučaj nasilja ili zloupotrebe treba da bude pažljivo istražen, a odgovorni treba da budu adekvatno sankcionisani. Ovo podrazumeva i borbu protiv korupcije i zloupotrebe položaja. Institucije koje trebaju da budu podrška u suzbijanju i sankcionisanju nasilja, moraju pre svega da budu institucije poverenja koje će izgraditi kroz aktivne kontrole svog sistema, sankcionisanje prestupa i propusta u skladu sa zakonima, kao i kontinuiranom edukacijom ljudi koji su deo istog.

Umesto da se samohranim roditeljima oduzimaju deca, treba ponuditi programe prekvalifikacije ili dokvalifikacije kako bi im se omogućilo da rade i zarađuju, dok istovremeno brinu o deci. Podrška društva treba da bude usmerena ka osnaživanju ovih roditelja, prvenstveno majki, umesto njihovog stigmatizovanja.

Vršnjačko nasilje predstavlja poseban izazov, posebno u školskom okruženju. Škole imaju ključnu ulogu u prevenciji i sankcionisanju ovakvih incidenata. Mi smo nekad imali školske uniforme, a to sada uvode i neke druge zemlje kao deo strategije za smanjenje vršnjačkog nasilja. Školske uniforme smanjuju pritisak na učenike da se dokazuju preko odeće i statusno raslojavaju, ali istovremeno utiču na disciplinu, odgovornost i pozitivniji odnos prema školskim obavezama. Osim toga, neke zemlje su uvele zakonske regulative koje ograničavaju pristup društvenim mrežama maloletnicima ili su uveli programe edukacije o bezbednom korišćenju interneta u školama. Mi tražimo da se u naše škole vrate školske uniforme, kao i da se uvede organizovani zajednički prevoz učenika do škole školskim autobusima. Zalažemo se za zakonske regulative koje ograničavaju pristup društvenim mrežama maloletnicima, do 14 godina potpunu zabranu deci da koriste društvene mreže, a od 14 godina pa do 16 godina da mogu da otvaraju naloge samo uz dozvolu i kontrolu roditelja, uz programe edukacije o bezbednosti na mrežama. Tražimo i potpuno drugačiji pristup vršnjačkom nasilju, sa terapijama za agresivnu decu i vraćanjem autoriteta i školi i roditeljima, sa pedagoškim naglaskom na stimulacijama i nagrađivanju za dobro ponašanje, a ne samo na kažnjavanju, kako bismo stvorili društvo bez straha i nasilja.

Nasilje je opasnost kako sadašnjosti tako i naše budućnosti. Nasilje ostavlja velike traume, prostor za nove rane, za novo nasilje, za osvete… Nasilje nije rešenje! Ćutanje i okretanje glave je saučesništvo! Zato samo odgovorna politika može da bude podrška svakom pojedincu da sa poverenjem u sistem može na pravi način da se zauzme za sebe.