Време је за нулту толеранцију!

Насиље је озбиљан проблем једног друштва. Стратегија за искорењивање насиља је подухват који захтева велику стручност, укљученост свих релевантних субјеката и потпуну одлучност за нулту тачку толеранције на насиље.

Ми не окрећемо главу од тога и не правимо компромисе, већ инсистирамо пре свега на превентиви, на програмима подршке за све који су проживели и преживели неки вид насиља, али и на оштрим казнама као леку за ову друштвену болест. Сваки грађанин има иста права и потребно је да буде исто заштићен од насиља, а они који то покушају морају бити системски онемогућени. Закон мора исто да важи за све и мора бити неумољив према онима који се одлуче на насиље. Зато за насилнике тражимо оштре финансијске и затворске казне, али репресија није једина мера којом се ово решава. Део наше стратегије је и обавезан и судски прописан терапеутски рад са насилницима и зато тражимо отварање центара за рехабилитацију насилника.

Неопходно је и темељно преиспитати рад институција попут Центра за социјални рад који су једна од најбитнијих институција у превенцији насиља и осигурати да се правилно примењују судски прописи. Сваки случај насиља или злоупотребе треба да буде пажљиво истражен, а одговорни треба да буду адекватно санкционисани. Ово подразумева и борбу против корупције и злоупотребе положаја. Институције које требају да буду подршка у сузбијању и санкционисању насиља, морају пре свега да буду институције поверења које ће изградити кроз активне контроле свог система, санкционисање преступа и пропуста у складу са законима, као и континуираном едукацијом људи који су део истог.

Уместо да се самохраним родитељима одузимају деца, треба понудити програме преквалификације или доквалификације како би им се омогућило да раде и зарађују, док истовремено брину о деци. Подршка друштва треба да буде усмерена ка оснаживању ових родитеља, првенствено мајки, уместо њиховог стигматизовања.

Вршњачко насиље представља посебан изазов, посебно у школском окружењу. Школе имају кључну улогу у превенцији и санкционисању оваквих инцидената. Ми смо некад имали школске униформе, а то сада уводе и неке друге земље као део стратегије за смањење вршњачког насиља. Школске униформе смањују притисак на ученике да се доказују преко одеће и статусно раслојавају, али истовремено утичу на дисциплину, одговорност и позитивнији однос према школским обавезама. Осим тога, неке земље су увеле законске регулативе које ограничавају приступ друштвеним мрежама малолетницима или су увели програме едукације о безбедном коришћењу интернета у школама. Ми тражимо да се у наше школе врате школске униформе, као и да се уведе организовани заједнички превоз ученика до школе школским аутобусима. Залажемо се за законске регулативе које ограничавају приступ друштвеним мрежама малолетницима, до 14 година потпуну забрану деци да користе друштвене мреже, а од 14 година па до 16 година да могу да отварају налоге само уз дозволу и контролу родитеља, уз програме едукације о безбедности на мрежама. Тражимо и потпуно другачији приступ вршњачком насиљу, са терапијама за агресивну децу и враћањем ауторитета и школи и родитељима, са педагошким нагласком на стимулацијама и награђивању за добро понашање, а не само на кажњавању, како бисмо створили друштво без страха и насиља.

Насиље је опасност како садашњости тако и наше будућности. Насиље оставља велике трауме, простор за нове ране, за ново насиље, за освете… Насиље није решење! Ћутање и окретање главе је саучесништво! Зато само одговорна политика може да буде подршка сваком појединцу да са поверењем у систем може на прави начин да се заузме за себе.